(re)ka3,14tulaCIA

Jo otkad nisam napisala post pospadaću sa svih prestižnih lista yebote.

Znači u maju smo do sad imali:

izbore

ja se naljutila na neke

nisam više mogla da jedem jabuke i

pomirili se sabahudin i ja.

Prvo o sabahudinu. Ono, jesmo se pomirili, al kilavo. Zaboravila sam da kažem i da sam bila na starom blogu i srela neke mnogo dobre face i pročitala kako se u septembru prošle godine sabahudin žalio gamet kako se on i drugarica A. slažu ko pas i mačka dok se, zapravo, međusobno obožavaju. A gamet ga tešila, pametnica moja, kao “nije A. taka, samo joj dođu minute.” I bre, uopšte me strašno nervira kad nešto čitam posle godinu dana i uvek ispadne da sam bila stoka, jer taj neko nije tako mislio, a ja se naljutila. A možda je antidatirano?

Znači, pomirili smo se tako što sam ja kod njega trčkarala svaki čas i pročitala sve što je piso na blogu, a on kod mene došo jednom, al ko čovek od reda. A ja mu odgovorila ko da sam mutava il kljakava u ruke. Kao “Fala, sabahudine, baš si me obradovo.” Jâ mi odgovora, jebo me cule! I on čovek, šta će, ko veli bolje didem više nikad nego da mi opet servira onaj “vidikakoseslatkastosmešimdokteneconstatujem” fazon. A uopšte nije to zbog toga, nego zato što sam bila poludela od sreće kad sam vidla da je bio pa sam bila zanemela. + mi se tog dana iščupo ,ali to sam vam pričala i dokumentovala slikama. Toliko o sabahudinu u postu, al ne i u mom životu.

Naljutila sam se na neke što se moglo videti i pročitati. Zato što mi ali uopšte nije jasno šta ima zanimljivo u tome da neko napiše da me vido kako jedem negde burek. Pa stvarno! Ko neki seljaci. Kao oni poznaju slavnu ličnost (Atajlo) i kad napišu da su me videli, ostali se jedu ko Mesec što i oni ne mogu da me vide. Pa misim da l su normalni?

Kad rekoh “slavna ličnost” opet me na Guglu traže ko pedera. Svaki svakicijati dan. A juče sam vidla i da sam na još jednoj listi, ne znam kako se zove, pa ne mogu da kažem, a ne mogu ni da vidim, jer pišem off line. Ne znam ni ko pravi te liste a i baš me briga. Al ima nešto zanimljivo. Kad je @vasce dolazio za Usrks, malo mi jedno veče pokazivo neke stvari. Onda sam vidla da ima pridodatih fanatika al ne pada mi na pamet da ih više vraćam u realu i pozivam na imânje zdravog mozga. Nego ovo oću da kažem; Da bi bio na toj listi što bolje rangiran (pozicioniran! ), treba dimaš što više linkova, da l od tebe il do tebe, to još nismo učili. Onda treba da te što više ljudi prati preko ridera zvanog bloglajns, dimaš enormno mnogo upisanih ludih fanatika, od kojih se ne zna čiji je nik bolesniji a slika gluplja, da si kod nekog Alekse na nekom jako visokom mestu i… zaboravila sam šta ono još beše, a pišem offline ko što rekoh.

Fanatika imam 50, yebem im lebac da im yebem!

Ovih što imaju rider zvani bloglajns samo zbog mene lično imam 140, a možda i više, nisam sigurna. To se vidi kad se usmeri kursor na ono levo dole, ko neka kockica dođe, pa ima krstić u njoj, onda se pojavi kvadratić i piše kolko ih imaš (do sad).

Linkova imam oko 130, opet ne znam tačno. Ima nešto “Šarka šljive”, to sam vidla na WordPressu, ima kad se Sandra iznervirala što joj piše neke tri stavke koje su preporuka da je sličan blog ko njen, pa kliknula na “private”. E sad šta će to tamo kod mene - da ga jebem ako znam.

@febricet mi reko da pokupim sve blogove na gomilu i ja pokupila i dala mu lozinke i on mi reko dimam oko 100.000 poseta. Misim, ja mu verujem, al ne znam kako je to mogo da vidi, kad ja ne vidim. Al dobro. Neka ga ako voli da to gleda. U stvari sve vas ovo davim sovim brojevima da bih pitala nekog što ja nisam prva kad sve ovo imam u ovolkom broju a vi nemate, proverio @febricet. Izuzev tih dolazno-odlaznih linkova, u svemu sam bolja od vas, pojedinačno. + @pastirskapita je zimus prijavila njen blog… negde , al joj rekli da ne može, jer nema još tri meseca od kako ga piše. E tad je prijavila i moj, mada me nije pitala, što je valjda osnovni red. Isto joj rekli da ne može, zbog nemanja ta tri meseca, al ona kaže da je posle nekolko dana moj tamo bio, a da njenog još nema. Ne znam. Možda. Još mi se žalila da je negde tela dokači fid (joj Bože šta li još mene neće snaći u životu! KAKO DOKAČI FID, ŠTA TO UOPŠTE ZNAČI?!!), al da neprekidno nonstop piše dima maliciozni kôd. Ona kaže kad bi ti ljudi što ne daju hteli da daju das okači, onda ti se duplira broj linkova negde, pa si time u prednosti nad onima koji numeju dokače fid ko pobogu ja. Dakle vrlo zanimljivo.

Znači, slobodno me vešajte i rangirajte i pozicionirajte i radite šta god vam milo & drago, al ne računajte da ću ja to da platim, pošto ništa to nisam ni tražila nit znam koji će mi moj.

U liste ne verujem, ma ni u kursnu. Šta tek reći o ovima, gde nema užasno kvalitetnih hrvatskih blogova, gde nema ni jednog bloga sa mojblog.co yu, a gde ih, takođe, ima enormno mnogo baš sjajnih, a ni sa Blogoja, dakle bez @eksera, @sabahudina, @spadala i još mnogih.

Dupe me, soproštenjem, boli i za mnogo ozbiljnije i bitnije stvari nego što su neke liste koje sastavljaju dokoni.

Na glasanje nisam išla zato što sam znala da mi kandidat koga zaokružim neće ni 24 sata na tome biti zahvalan. Ne hvalim se, keve mi, jer to nije nikakva pamet, al oću da vam kažem da sam samo u dva mandata omašila rezultate još u subotu uveče. A tek u nedelju oko 10 uveče sam saznala kako se zove pobednička koalicija. Pa vi vidite. Ne bi ni tad znala, nego došo moj Šuši, kad je izbrojo glasove koje je dobio njegov kandidat čiju je kutiju čuvo. (Ni jedan. Neki GG Crnogorci.) Došo da popije kafu i da mi kaže da zbog mene neće moći komotno da se formira vlada. Ja sam mu rekla neka malo jede govna.

Sad kad sam se odljutila pisaću redovnije i neću više pominjati liste i kačenje fidova, nego ćemo da pričamo o babama. (Vidla nomad na naslovnoj strani nekih novina “Baba pojela glasački listić” i pomislila da sam počela dobjavljujem postove po novinama, a da to i ne znam pošto sam izlapela. )

A ako se opet naljutim odo kod sabahudina

a vi gleajte šta ćete.

P.S. Ovo o Atajlo i glibu je sa sabahudinovog bloga, on lično pravio. Mnogo sabahudin voli tirkiznu boju, samo plavu što voli više. Kad mu je jednom zec pravio blog to je tek bilo, al neću sve u ovom postu dispričam, nek nešto ostane za neki drugi put.

Ljudi, ja ne mogu više da jedem jabuke!

Neću vas smaram, znam da će sutra većini nas biti gadan dan.

Ja sam se zasitila blogovanja.

Najmanji mi je problem da napišem tekst ili pričicu. I sami znate, sve preko sat vremena provedeno u društvu bar još dve osobe poslednjih dana daje materijala i materijala za priče. Nije valjda da ne znate? Da se samo ja družim sa takvima?

Drugo je u pitanju. Komentari vaši meni, moji vama, vaši novi postovi… Ništa mi nije zanimljivo. Od mene preko vas ponovo do mene. Nisam verovala da ću reći a evo kažem: razumem čemu blogovi sa muzikom i slikama.

Malopre sam se ismejala jednom komentaru na WordPressu. Kao da ga je napisao moj bivši kolega Duško, decembra ‘93, kad je reko “Ljudi, ja ne mogu više da jedem jabuke!” (Mislim, da sad pričam tu priču, ne bi bilo interesantno a i trajalo bi, ali od tada tako kažem kad mi je ili dosadno ili kad više nešto ne mogu da radim.)

Eto.

Molim vas da ne pišete komentare, jer i vi i ja ispadamo budale. Ja što mi je teško da odgovaram, a vi jer vas ja na to napravim mojim nevaspitanjem i lenjošću.

ijao kako prašInjavo

Evo odakle ja pišem.

Dole skroz levo - plavi modem od ADSL-a. Bio se iščupo danas. Ene kako je prašnjava stolica a nije majke mi pogledala sam kad sam vidla sliku. Ne znam ni što je monitor žućkast polulevo dole, možda zato što numem da slikam kao što sam više puta napominjala. Za @bubuzalticu; je l sad kapiraš o kakoj kvakci govorim kad kažem da ne može monitor od 19″?

Ma nema veze ovo sam zbog @zihernadle, mog lučeta i najboljeg deteta, da vidi gde sam dok ne vidi uživo. Odoh sad da vidim komentare i gde šta ima novo, kad sam već uspela da popravim ovaj ogromni kvar na vezama, a natčovečanskim naporima.

Ovo je drugi, sa njega ne pišem.

Ali sa ovog mesta sam upoznala @sabahudina i ostale.

Sad se na njemu igraju mala i velika deca, dok ja iza vrata mudrujem.

I za kraj - ŠTA JE U CRVENOM CREVU?

Srećni dobitnik će imati sreću da ne provede ni sat sa autorom fotografije i bloga.

R.S.

sabahudin

kviz sposobnosti rasute pažnje – pronadjite atajlo, iz dva pokušaja

By sabahudin

Izvinjavam se ako ovim postom pomalo narušavam mnogobrojna blogersko – demokratska prepucavanja, rasprave i drždatiga nabijem izmedj’ usrećitelja i usrećenih, dolazećih i odlazećih, stojećih i klečećih, otimača kosova i preprodavaca metohije, ispravljača krive drine i prodavaca guste vojvodjanske magle, polupobednika i polupobedjenih u postojeće nepostojećim ratovima… tj. biću kratak ali jasan: (jblvs izbori). Daklem, vako: na tabli je 16 zagonetnih dama, koje sve u dlaku (ko da ih je jedna majka rodila…) liče jedna na drugu, ko jaje jajetu. Nećemo sad hvalospevati, nećemo duge uvode, al’ opšte je poznato da je na zemaljskoj kugli i internet nebu, od kad je sveta i veka, postojala i postoji – samo (je) jedna atajlo… zagonetna, neuhvatljiva – sadjevidiš, sadjenevdiš, zviždeća, neuhvatljiva, tomahawk, halejeva… itd. atajlo. nju treba pronaći medju 16. Pravila su sledeća: bloger može izabrati samo 2 (i slovima: dve) osobe za koje pretpostavlja da su atajlo. zašto pretpostavlja? pa zato što je malo ko (sem autora kviza) dotičnu video uživo, tj. uglavu (ili kraće: vugla). Pravila igre ne dozvoljavaju više od 3 potpitanja i ne dozvoljavaju dva pokušaja. Samo jedan pokušaj po radoznalom blogeru. Ako nema takvih, nema ni kviza, što je i logično. Skoncentriši se, zapali jednu, suljnisi pićance, ne žuri… srećno!

ps. umal’ da zaboravim najvažnije: srećnom pogoditelju

atajla sledi vredna nagrada: 2 boksa mekog fasta i flaša

crne coca cole zero od koje ubrzano ispadaju zubi a otiče

jetra (kupljeno kod čika grbe na crtu, fiskalnog nema).

• Posted on: Tue, May 6 2008 5:59 PM

____________________

Ovo piso sabahudin pre dva sati i jedan dan, ako verujete stručnjacima sinterneta. Ja im ne verujem oko vremena, al sigurno znam da jes sabahudin, pošto nema dva taka. sabahudina.

Da l ja njega stvarno poznajem. Ne poznajem ga.

Da l sam ga zaista upoznala. Jesam zaista. U vugla.

Paala kiša, taksi stao, sabahudin već stajo pod kišobranom malo većim od palačinke sorasima. Platila i izašla, on reko „Vidi bogati! Pa ti stvarno imaš rep, Atajlo! (konjski rep, ne onaj što poraste od kafe – prim. aut.), ja kazala „Чao, sabahudine“ i pošli uz planinu.

Inače, ja se zovem Milica a on se ne zove sabahudin. Neću kažem kako se zove. Ne odajem imena prijatelja ni kad mi deseti ekser zabiju pod nokat. A ni kad mi nisu prijatelji.

Posle skoro tri godine druženja na netu, srela sam ga uživo. Ko u bajki, a? Još da smo od fele „tražim srodnu dušu“, pa da posle trokilometarskog razgovora svatimo da smo se našli (duševno), bilo bi ultrabajkovito.

Al ne beše tako.

Mi dva jesmo duševni al u vidu bolesti.

Na jednom Forumu, čiji sam sadržaj ofrlje preletela i brže-bolje u „knjigu utisaka“ upisala: „Budiboksnama al se ovde kod vas lupeta! Jedini koga razumem šta priča i jedini koji i ima šta da kaže, a sa mnogo duha, je sabahudin! Kako vam nije žao da vam prostor arče dokone ženturače koje ovo mogu i uz jutarnju kafu da pretresu, bez struje, kompjutera, telefona i preskupih impulsa i internet sati?!“, „upoznala“ sam sabahudina.

Da mi je ova pamet bila, ni u ludilu se ne bi vatala „knjige utisaka“. Sad znam što onda nisam - da sam mu učinila medveđu uslugu.

Kako?

Ovako.

Vreme registracije su evidentirali, naravno.

Posle nepuna tri sata, ja ostavljam utisak. Kao, sve sam temeljno pregledala. Kao, ja sam Neko ko će im kaže u lice ša misli o njihovom sajtu krcatom prijama i daviteljima mozgova. Kao, oni će poverovati (ne samo oni, nego bilo ko) da je to stav nekog čiji je nick „Atajlo“!?

I neće, kao, nikad i niko, pomisliti da je sabahudin zamolio nekog da to napiše. Il sâm napiso pod pseudonimom “Atajlo”.

Nekolko dana sam jela rođenu džigericu za sva tri obroka. I čitala, čitala, čitala. Kad sam stvarno sve sa Foruma pročitala, ošla sam na pljeskavicu i u slas je pojela. 100% uverena da nikad niko neće pomisliti da je sabahudin uz pomoć prijatelja il svojeručno, sebe falio. 1000% ubeđena (i tad i sad) da mu to ne treba.

Jer je Neko.

Ne mož ovako. Počeće Olimpijada u Kini, a ja neću stići ni do pola.

Ša pokušavam da kažem?

sabahudin je od mene napravio ovo što sad jesam, šta god da sam.

Pre njega, zujala sam po netu, pisala i brisala, i pisala i brisala i pisala, sve u jednom dahu. Mozak mi bio „off“ tih dana i meseci. Pa i godina.

Posvađali smo se dva miliona put zauvek.

Pomirili smo se svega jednom il dva puta a i to preko volje, jer:

a) On nema živci, ja nem ni malo živci.

b) On je brz u ludilu svom, ja ponekad i brža.

c) On ima dugačak jezik, ja imam jezičinu.

d) Ima morbidan smisao za humor, imam i ja za nijansu crnji.

e) Njemu sve mnogo smešno, meni najsmešnije.

f) Njemu ništa nije svetinja, ja i ne znam šta je svetinja, a sramota me da pitam.

g) On ume s kompjuteri, ja numem s kompjuteri.

Da l je ključna reč „kompjuteri“? Možda. A možda i nije.

Bila u početku.

Učio me i učio (pogledati pod a), pa razmisliti kolka je to žrtva) kako da instaliram latiničnu srpsku tastaturu i dobijem kvačice.

. . .

Gutenbergu je lakse bilo, nego meni poslednja dva-tri dana. Jedan ima instalaciju, al’ ne dâ. Jedan bi dao, al’ nema. Jedan i ima i dao bi, ali ne zna gde mu je uputstvo za instaliranje, a ni on, veselnik, nema bas mnogo pameti, k’o pobogu ja… Jedan nema, a ne bi ni dao - djubre. Ako vas nisam podavila sa nabrajanjem, javljajte se, vi zivi, da nastavim, do poslednjeg…

Konacno se na horizontu pojavljuje jedan sto

ima

dao bi

ima i uputstvo

i sam se time koristi

nije djubre (kaze zena kojoj verujem)

to mu je zacas posla, a nista ne kosta, ni njega, ni mene.

Zabezeknuto pitate: “I?”

I nista.

Postoji samo u pesmama, basnama i pricama. Izmisljen da bi se sirote lude, poput mene, ponadale da ima pravde i dobrih ljudi i dobrih dela i dobrih vila… Toliko sam pisama napisala i toliko telefonskih razgovora obavila da vise ne mogu da po’vatam ko sam ja, a kome pisem, sta onaj sto mi odgovara ‘oce, kakve kvacice, kakvi e-meilovi, sta je, bre, ovo, narode, kome sam, cekaj da vidim, ja pisala, i STA sam mu/joj pisala…? a sve bez jebenih kvacica…

. . .

Tako sam se jadala tih dana.

A taj šo „ima i što bi dao, sa sve uputstvom, jer je dobar…“, nije bio izmišljen. To bio sabahudin.

Gde se održava Olimpijada 2012?

Tolko stvari ima u vezi sabahudina i mene.

Zaključno sa knjigom koju smo, zajednički, hteli da napravimo, a o njegovom životu. On da priča, ja da pišem. Ne zato što ja to radim bolje, nego zato što on lenj.

sabahudin nije najduhovitija (to sam mu rekla) osoba koju sam srela na ovaj način (rekla sam mu ko jeste). Nisam ni ja u ovom postu duhovita. Delom zato što uopšte nisam duhovita, delom zato što ga ne pišem da bih vas nasmejala. Drugi cilj imam. A to je da vam, ovako javno, kažem da je u svemu ostalom sabahudin prvi. Bar ja tako mislim, šo bi reko sabahudin.

Ali…

Sabahudine, slušaj!

Nemo da pišeš postove-poternice o meni.

Ni kad sam najkrivlja, ne popuštam prva. A samo zamisli kad ni malo nisam kriva.

Uvek sam pre bila spremna da odsečem desni kažiprst, ovaj kojim kljuckam po tastaturi, nego da tebi pomislim najmanje zlo.

Ko te bre ebe, sabahudine, da si jedini na svetu.

Mislo si da ne mogu bez tebe, a?

E pa vidiš mogu. E l vidiš? Naravno da vidiš. Zato što i znaš i vidiš da sam taka.

Al ne znaš kolko sam puta pljunula na tastaturu i monitor kad pročitam nečiji komentar i poželela, ladno, da svi pocrkaju a da se ti pojaviš. Da mi osam miliona komentara po postu ne znači ništa ako ni jedan nije tvoj. Da znam ko što znam kolko su edan i edan, da ako i još sto godina nastavim da pišem postove i blogove i komentare, neće naići majčin sin koji će mi pogoditi žicu. Da me nikad niko neće zasmejati ni rasplakati ko ti.

Ti se naljutio zato što te u rođenoj kući (mogu ono da nazovem tvojom kućom?) niko ne jebe ni 2%, i što je meni bilo, ali baš mnogo, krivo šo to tako. I šo sam ti, zbog tebe, rekla da je bolje da ne vezuješ ime uz moje.

Ostani ljut dok sam ja živa, a posle se ljuti i na mrtvu mene.

Ja sam te zaboravila i precrtala, samo numem u WORD-u da nađem ono de se precrtava, al sad sam se setila, ima to na WordPressu, pa ću te precrtati kad budem kačila ovo.

Čak i ako lažem (a lažem) da sam te zaboravila (jer nikad neću), ima jedna stvar preko koje se ne može.

Imam i ja ponosa, sabahudine, kolko god da mi nisi verovo kad sam ti to pričala.

Sad više nem ni vremena ni volje da ti išta pričam. Možda još samo da ću te uvek voleti, najviše, al to ti je meni nikaki razlog da se odreknem mog jadnog “ja”.

P. S. Pošto sam i ja ebeni bloger, pokušaću iz jednog pokušaja da pogodim koje je ovdi Atajlo.

Ova pod šesnesipo.

A sabahudine?

Esam potrevila?

OBAVEŠTENJE ZA SVE POKONDIRENE I NEURAČUNLJIVE:

Naslov je ujedno i link, ako ste pride i ćoravi.

ti je to trealo mali išu moj

i tako. počeo sam da pričam Bubi Erdeljan šta mi se dogodilo danas. i obećao sam dokaze. a ja kad nešto obećam, ja obavezno slažem. iako imam noge, čak do zemlje. ali to nije tema ovog današnjeg zbiljopisa. počeo sam da vam pričam šta sam pričao Bubi Erdeljan. sedim ja tu i ljuštim čašu obične vode, česmovače naravno i vidim da svetli dugme, tu odmah pored, a dugme je za (vidi u postu ispred) i glem ja dugme kako svetli. Teča. Teča došao na terapiju. znajući da seTteča ponaša ko malo dete i da stalno laže da je Atajlo tu, a nije, ja glem to dugme. i glem ga ja. glem ga i ljuštim ovu čašu obične vode, mrtav ladan, ko Mirsadina boza. međutim, dobro znam da ne poznajem nikoga poznatog, a Teča zna mnoge poznate, napade mi pamet neki kul vajb da Teča ima nešto važno da kaže. ajde eksere idi vidi šta je sad problem, reče me savest. a savest ko i svaka savest, retko kad greši. i šta?! umal me ne izvrnu leva srčana predkomora. il se neizli. tako nekako. ispade mi ova čaša sa vodom na parket. cangrtavi zvuk sveže slomljene čaše, zapara tišinu i uznemiri komšiju ispod u pisanju poezije pa je počo da lupa u r a d i j a t o r, (ja im radijator) i rasu se ona voda po na sve četiri strane sveta. većina vode je otišla u pravcu plavog zida, preskakajući vešto Milanov belinda petnestoinčni ekran. voda ko voda, zna di ne sme da ide. term juzing-pro fesional medžik krpa i ja, uspešnim skokom na bok, uspeli smo da zaustavimo izlivanje vode iz već izlomljene čaše. iz sreće na proleće iskočiše dva ogromna oka i sav red i mir, pa čak i treći član časopisa ‘pesak u pustinji’ uspeli su da pribeleže trenutak vaskrsenja. Atajla, naravno. Teča ovoga puta nije lagao. treći maj slaviće se kao dan pojavljivanja ili vaskrsenja, sve jedno, naše legende, ZmajAtajla. a ja kad porastem biću kao Atajlo.

Vako je u danu pre juče govorio ekser zvani ustanova.

Nem ni radiator ni r a d i j a t o r.

Isti dan još mi neki pisali directno. Odgovarala kako znala i umela kilavo bilo al numedo bolje pošto “ja obavezno slažem. iako imam noge, čak do zemlje. ali to nije tema ovog današnjeg zbiljopisa” a tedoh da ne lažem bar trećeg maja jer me za taj dan ne vezuju nikaka evociranja. Sad štajetuje reko bi neko a ja trenutak vaskrsenja doživla ko kad zaboraviš lozinku pa klikćeš “zaboravili ste lozinku?” Esam vala el možete da mi šiljete novu itno je? Možemo evo oma. Hv7ZXTmcTfjdsp03JSidOmUScxXqč234 je vaša najnovija пассвворд kou ste iskali! Fala baš mie ubava. Se slaže spepito moe pantalone i smozak od ЏУМХУРА.

Ošla duplatim strujuvoduđubregrađevinskozemljišteADLS.

Sutrae lep dan.

titanik

Ovo nije post nego poziv onima koji najčešće ostavljaju komentare na postu “Tange” da se presele.

Sredinom osamdesetih bračni par koji me napravio imo je televizor TITAN ili TITANIK (pre će biti ovaj drugi), metalik-sivi, u boji naravno, ekran neki ko zna kolki, oko sedamdesetak najmanje. Više bio pokvaren nego što je emitovo program u koloru na dva kanala. Majstor za njegove opravke je živeo, ovo će znati poneki koji ostavljaju ludačke komentare na “Tangama”, blizu spomenika Tanasku Rajiću i vozio je razdrndanog “fiću” u koji TITANIK ne da nije mogo da stane nego je pre “fića” mogo u njega, TITANIKA. Imali su i komšiju (srećni imaoci TITANIKA), seljaka, prostaka i šušumigu jednu zadnju, koji je jeo dok se ne preždere, pio dok se ne usvinji i sve je radio preko mere i potrebe, samo ako je dž. I uopšte je bio budala i bizgov. Kako to već biva u bajkama, basnama i životu, Bog negde uzme a negde doda, pa je komšija bio jako jak, u ruke posebno. Dvoje je jedva dizalo TITANIKA i držalo ga u vazduhu dok keva obriše prašinu ispod njega, na površini od dva kvadratna metra - komšija ga je uzimo pod ruku i nosio do prvog automobila, autobusa, taksija, štagod i kakogod da se bračni par snalazio da TITANIKA opet otpremi kod majstora kod “Tanaska”. Tako da sam ja morala da budem uljudna prema njemu i govorim mu “dobar dan” i pitam ga “kako ste?”, jer je moja majka, budući iz veoma pragmatične porodice, zahtevala da ni mrtva sa njim ne pokušam neku moju fintu na foru “ko te bre jebe, džulovčino, evo ti ga na što ćeš da čuješ moje dobar dan”. Ko će da im nosi TITANIKA? Posle hiljadu i neke opravke, taman što je vraćen kući, TITANIK je odbio da prenosi koncert Miroslava Ilića i tvrdoglavije nego što bih čak i ja mogla celo veče je prikazivo samo zeleni sneg mestimično i povremeno presecan sivo-crno-prljavobelim linijama. Iznervirana do ludog stanja gospođa moja mama se setila da je u “Politici” videla oglas neke nemačke firme, koja isporučuje televizore na kućnu adresu, u roku od 15 dana, nakon devizne uplate od 420 tadašnjih nemačkih maraka + troškovi prevoza i carine.

Sad ako bih krenula da vam pričam kako je to bilo, vi bi me pljuvali i rekli mi da lažem i da je to nemoguće, čak i za ono vreme i za Srbiju i za televizore i za “daj ovco pare!” Znači, mislim da mi ne bi verovali da je posle svega dva i nešto malo više meseci stigo daljinski i samo daljinski, koji su, neotpakovan iz providne folije, držali na TITANIKU i udruženo kleli i Švabe i zaposlene u “Politici”. Kako to već biva u bajkama, basnama i mojim pričama baziranim na životu, keva je oterala u tri pičke materine komšiju Herkula pola sata pošto je uplatila 420 marona za švapski televizor koji se nikad neće kvariti. Slučajno se dogodila koincidencija da ga tad otera, to znam pouzdano.

Dakle hoću da vam kažem, vama koji znate gde je spomenik Tanasku Rajiću - ako je za vajdu, dosta je bilo na “Tangama”. Evo vam mesta gde ćete se zapljuvavati, ako baš morate.

Hvala.

strana reč

Treba li ili ne da kažemo kad nas uvrede ili rastuže.

Prva ja.

Ja ne.

Mislim da sam neobična živuljka. Videla sam sinoć kod Ivane neku vrstu testa koji joj je poslala prijateljica Filipinka. (It’s all about me!!!!)

Jedno od pitanja je “Da nisi ti, da li bi bio prijatelj sa nekim ko je kao ti?” (slobodan, moglo bi se reći razuzdan prevod).

Htela sam da odgovorim na sva pitanja. Htela jesam ali mogla nisam.

Radi se o tome da ja ne znam da li bih mogla imati za prijatelja nekoga kao ja.

Kažu za takve (samo da napomenem, sve su to olako donete kvalifikacije!) da ih ne možeš “ni povesti ni poterati”.

Ovde ću da napravim pauzu u samoanalizi, da bih se izvinila zbog prljavog veša koji gledate. Dođe meni tako na red i samopreispitivanje, posebno ako me neko ili nešto džarne tamo gde mi je koža najtanja a splet živaca najgušći.

Nastavljam.

1985. godine smo moj dečko i ja tražili stan. On je imao stan u Beogradu, od nekih četrdesetak kvadrata, u S.Markovića 15 ili 25, zaboravila sam. Namera nam je bila da taj stan izdamo, a novcem od kirije plaćamo stan u Čačku. Dakle, bilo nam je nevažno kolika će biti kirija, jer nikako nije mogla premašiti kiriju za stan u centru Beograda.

Ali u Čačku stanova nije bilo. Bilo je prepravljenih šupa, dozidanih sobičaka, vlažnih suterena, nedovršenih potkrovlja bez izolacije, kroz čije se plafone videlo zvezdano nebo. Bilo je i nekoliko relativno normalnih stančića, s tim što su kupatila bila zajednička. Ili predsoblja. Ili kuhinje. Ili “Izdajem jednosoban, a drugu sobu ja koristim zimi, jer u stanu u kome živim nemam parno grejanje” - rekao je ugledni građanin naše male varoši, na jedvite jade pristavši da nam ga izda. Veselo smo otperlijali na piće sa društvom, i saznali da naš budući gazda svako malo dobije batine u gradskom parku, zbog nesavladive potrebe da sakriven u žbunju posmatra parove na klupama i u travi. Dvanaest miliona, koje nam je uzeo za šest meseci unapred, nije vratio. Nismo imali ni svedoke ni priznanicu, a on nije znao o čemu pričamo, kad smo mu rekli da ipak nećemo stanovati u tom stanu.

Dali smo oglas u “Večernje novosti”.

“Menjam stan u centru Beograda, 44 m², za sličan u Čačku. BEZ DOPLATE!”

Imali smo 826 poziva.

Verujte da mi je i posle 23 godine, kad se setim kakve smo sve upoznali i šta smo sve doživeli, mukamuka.

“Ma savršeno! S-a-v-r-š-e-n-o! Ništa dalje… imamo telefone, ostaćemo u kontaktu, i čim budemo odlučili, javljamo se. Papire ćemo srediti za dva dana, moj šurak radi…”

“Da, ali kad?”

“Pa kad nam ćerka pođe na fakultet.”

Ćerka je podigla glavu sa bojanke i znatiželjno pogledala u oca, a zatim vredno nastavila da radi domaći.

“Koja ćerka?”

“Ova ovde, samo nju i imamo.”
“A koji je sad razred?”

“Treći osnovne. Najbolja u odeljenju. Je l’ tako zlato, kaži da si najbolja…”

Mislite da preterujem? I ja mislim. Ali sasvim malo. Ćerka je bila drugi medicinske.

Bilo je tu likova kojima je bilo dosadno, onda onih koji su bili radoznali, pa onih koji su mislili da bi bilo lepo živeti u centru Beograda, ako bi im uz stan onaj sa kim ga menjaju obezbedio i posao i upis u školu ili vrtić za decu, i posao za ženu, i…

Gospođa u zaista lepom ali i jezivo hladnom stanu nas je zamolila da više nigde ne idemo, ni sa kim ne razgovaramo, ništa dalje ne tražimo.

“Ako se vama deco dopada ovo, onda je sve dogovoreno.”

“Deca” su se pogledala pogledom “jašta, bre!”, vesela što je mukama, jurnjavi i svakodnevnim upoznavanjem sa sve luđima i bolesnijima kraj.

“Dopada nam se. Kad mislite da počnemo da radimo na tome?” - pitalo je žensko dete.

“Pa čim mi sin dođe. Ne mogu ja sa tim da se bakćem. Ne vidim dobro (i zaista, nosila je naočare sa staklima nenormalne debljine), hladno je, led je, pašću i slomiću kuk… Uostalom, ja to samo zbog njega i radim. On kaže da ni mrtav više ne bi živeo u Čačku…”

“A kad će sin da Vam dođe?”

“Ispred Nove godine. Možda ga puste i ranije, ko zna.”

“Ali… Nova godina je došla pre deset dana…”

“Ne te… Ove koja tek treba da dođe. Al’ to će brzo proći. Dok vi kupite stvari i malo prištedite, taman…”

“Odakle Vam dolazi sin, gospođo? Mislim, odakle treba da ga puste?” - pitalo je muško dete.

“Iz zatvora, sine. Devet godina od kako je…”

Ovo nisam ni izmislila ni preterala ni za slovo.

Ali sam zato skrenula sa početne teme o-ho-ho.

Dakle…

Manuli smo se ćorava posla i vratili traženju stana ‘nako, k’o sav svet bez krova nad glavom.

Po dojavi poznanika, otišli na jednu adresu.

Muž, žena, dvoje male dece, kuća tek napravljena, još mirišu malter i boja. Jeste u delu grada gde nikog ne poznajemo i odakle nemamo prevoz do posla, jeste da su stepenice za potkrovlje zapravo soficistirane merdevine, jeste da bi ulaz bio zajednički, jeste da je mesečna kirija moja cela plata, ali ljudi, bolje nema!

Bio četvrtak.

Domaćin je rekao da dođemo sutra popodne, da uzmemo ključeve i donesemo pare (opet šest meseci unapred), a da će on ujutru zovnuti električara da stavi prekidače kojih, kao što smo videli, sad nema.

A onda već u subotu, ako hoćemo, možemo da se uselimo. Eto tako.

Ja sam sutradan, umesto da odem na posao, bazala po gradu i kupovala sitnice: kantu za otpatke, dasku za peglanje, sušilicu za veš, štipaljke, kutiju za hleb i takoto. E da; i zavesice za minijaturne krovne prozore sam kupila i odmah odnela na šivenje. E da; i dve vunene staze, minijaturne, jednu za predsoblje, drugu za kuhinjicu.

Popodne smo otišli, sa novcem, da uzmemo ključ. Usput smo svratili kod privatnog prevoznika, radi dogovora o prevozu stvari. Dali smo mu petstohiljada na ime kapare.

Gazda našeg budućeg doma nas je sačekao sedeći za kuhinjskim stolom. Polupijan, neobrijan i malčice ljut.

“Šta da vam kažem? Došo kasno sinoć moj burazer iz G… i pita me zar ja stan da izdajem nepoznatim ljudima a njegov sin treba da od septembra pođe u srednju školu. I de sad on da stanuje pored rođenog strica? Da se potuca po kojekakvim straćarama, je l’? Tako da… Izvinte. A i ne bi vam odgovaralo, viš kake su strme stepenice, jedva da i golub može uz nji’ da se popne…”
Domaćica je za to vreme prala sudove, okrenuta leđima. Sinoć mi je rekla da se mnogo raduje što će doći neko njenih godina, da ima sa kim da popije kafu i popriča (što je mene ostavilo ravnodušnom. Ili, ako baš insistirate na iskrenosti, što je mene, nenaviknutu na druženja uz kafu sa ženama iz kraja u koji do juče nikad nisam kročila, zgranulo).

Moj dečko je zaustio da nešto pita ili kaže ili opsuje ili konstatuje.

Nisam mu pružila priliku.

Rekla sam: “U redu. Doviđenja” i izašli smo. I išli smo sve dok nismo stigli do ćoška. Onda sam ušla u haustor i počela da plačem.

U ponedeljak, kad sam došla s posla, majka mi je ispičala sledeće;

Da je prepodne zvala komšinica i pitala da li sam ja tog i tog dana u toj i toj ulici tražila stan. Kad je moja majka potvrdila, ona je rekla da evo sad će doći jedna žena da joj nešto kaže. Posle pet minuta pojavila se mlada žena sa dvoje dečice i plačući je zamolila da se meni izvini u njeno ime, jer ona mimo muža ne može da donosi odluke, a toliko joj je žao što se sve to dogodilo, da od petka ne može da spava. I da me moli da ne kunem nju i njenu decu, jer niko od njih nije kriv. Moja majka je sve to saslušala, prilično zbunjena kad su na red došle kletve, a onda pitala kako je uopšte znala gde stanujem. Mlada žena je rekla da sam u razgovoru pomenula adresu, ali ne baš tačnu, nego… orijentaciono, tako da ona sa decom od rana jutra tumara po kraju i raspituje se gde živi jedna devojka koja izgleda… a radi…

I sad, konačno, dolazim do bitnog.

“Ona je samo rekla da je u redu i rekla je doviđenja, gospođo. Ja sam bila okrenuta leđima, ali sam po glasu zaključila da joj je teško. Zato sam rešila da je potražim i da joj kažem “izvini” bar u ime moje dece i moje.”

Ako je žena koja me videla samo jednom (drugi put se ne računa, rekosmo i ona i ja da me nije gledala) iz dve reči mogla da zaključi da sam tužna, zašto bih ljudima koji me poznaju ceo ili pola života, ili onima koji me gledaju u oči, ili… situacija ima milion, neću ih nabrajati jer mi je milion mnogo za nabrajanje… pričala da mi je teško, ili da su me uvredili/povredili, da su nepravedni, da greše, da…

zdogovor

Da smo u školi, zakazala bih sastanak odeljenske zajednice. Ili roditeljski sastanak, s obzirom na prosek vaših i broj mojih godina. Ovako, umesto posta imamo

D O G O V O R

Vrli moji mili koji me čitate i komentarišete pročitano. Vi koji me hvalite i vi koji ne verujete da postojim (samo da vam kažem da ste i jedni i drugi u pravu.)

Večeras mi je neko ko se od mene malo više razume i ko malo bolje poznaje (što ne da nije teško, nego je smešno lako - biti pametniji od mene) pokazao na koji način pročita post kad ga objavimo ja ili Pera ili Simana.

Evo ovako.

Uključi komp, sačeka da postigne radnu temeraturu, klikne na desktopu na Mozilla Firefox, klikne na Bookmarks, klikne na Atajlo, Peru ili Simanu i pročita moj, Perin ili Simanin post.

Nikakav rider, bloglajns, webvag, myAOL, excite MIX, trice & kučine popularno-šmekerski-fensi zvane rss fidovi bek bejbi kam bek.

Takođe sam videla da se broj fanatika drastično povećao posle mog nedavnog apela da se tadašnji ispišu.

Takođe mi je pokazao da sam na jednom mestu na trećem mestu od mogućih dvesta i nešto (to je ono sa pomorandžom, o čemu sam nekoga od vas pitala, kad nisam ni slutila da i ja imam pomorandžu i da moja pomorandža ima cenu!)

Takođe mi je objasnio da se svaki link od mene i do mene boduje, ali to ništa nisam shvatila.

Ipak odlazim pametnija u krevet, evo iz kog razloga:

Čim ovo objavim, otići ću na “ono” mesto i obrisaću moje ime sa “one” liste, zbog koje mi se od prvog dana utroba prevrće i drob drobi.

Ako vi nemate bukmarksove i engelsove ja vam ništa više pomoći ne mogu, a i neću. Da li će vam moj novi post kasniti mesec, dva ili pet meseci dana, to neka bude vaša briga, kad ste dokoni pa nemate o čemu drugom da brinete.

Moje ime od danas neće stajati ni na kakvoj listi zajedno sa… Zviždućem, završavam, želim laku noć.

Na eventualne primedbe, pritužbe i molbe neću odgovoriti, valjda ste me do sad za toliko upoznali?!

On mi je, naime, pokazao gde sve ima mene, a uz mene i bezbroj vas. Ako ne možete mene da nađete, potražite sebe, videćete da je skoro isto. I da ćete naći. Ako i pored svega što sam lepo rekla još neko samo li zucne da vratim ime na listu, da nemoj da sam peder i koja mi je to seljačka fora, dobiće, već znate: :кез:

:кез:

Vi koji ste mi čestitali stoti post, da vas ne prozivam poimenice kao vi mene. Jeste bre vi normalni? 70% vas zna da sam na pojedinim sajtovima imala više postova dnevno ponekad. Pa majke mi.

Misim važi ako ste teli da napravite zonfa, al ako ste mislili ozbiljno, onda ste mnogo blesavi. I ne, ne recite da nije isto post na forumu i blog ovde. Ko kaže da nije? Jok i nije. Teže je i više vremena treba za prekopirati kôd sa YouTube i ispod napisati “Uživajte!” nego napisati odgovor na iole ozbiljnoj temi na forumu? Ma da, kako da ne - rekosmo Čola i ja.

Vi koji ste poslednjih dana otvorili blogove, molim vas:

Ili pišite nešto što ću razumeti ili nemojte ništa pisati.

Ne dovodite me u situaciju da

- mislim da ste zbog mene otvorili blog;

- mislim da sam zato u obavezi da ostavljam komentare na ono što natrućate (eventualno);

- odem ja, jer je nemoguće sa vama biti na istom mestu iz prva dva razloga.

NE PIŠITE PESME!

Ne mudrujte!

Ne koristite slova kao boje u apstraktnom slikarstvu.

Ili sve to radite, namerno ili ne, ali nema ljutnje kad me nema da se tome divim, jer ga razumem.

Ne razumem.

Kao što ne razumem da se neko danima i mesecima obraća jednoj osobi pesmama i pismima, gde je prva rečenica “Sećaš li se?”

Kad i kako mi da saznamo seća li se?

Čita li osoba kojoj je to upućeno te pesme i pisma?

Da?

Pa što ne odgovori?

Ne?

Pa kome ih pišete?

Praznite se?!

Aaaaaaaa.

Dakle, moji dragi vi, vi pokušajte da se ne ponašate, a ja ću pokušati da malo sredim živci.

Znam da me nije briga šta ko piše ni kome piše, ali zar nije najmanje što zauzvrat mogu da dobijem da ni njih ne bude briga što ja to radim na ovako prozaičan način? Više me nikad neće dotaći to što mi govorite “ti” (ne, ne mislim da treba da pređemo na “vi”, nego da, ako je eskplicitno da se ne radi o meni, onda se, jebemliga, i ne radi o jebenoj meni), a odgovori će mi biti ko deo Константиновог komentara od onomad.

Константинов deo komentara od onomad:

:кез:

I nemojte me ljubiti pliz.

Mene čim neko poljubi ja oću da se udajem.

Dva put su me poljubili i oba puta sam se udala.

jedno vodi drugome ali drugo nije uvek i bolje

Tad kad pomisliš da možeš da prestaneš da gledaš oko sebe, tek tada bi bilo dobro da širom otvoriš oči i stvarno počneš da gledaš. Jedno vodi drugome, poštovani prijatelji, blogeri, ostavljači komentara i ostali.